očekuj neočekivano

Očekuj neočekivano

Opisala sam cijelu trudnoću iz fizičkog aspekta, al’ slabo sam se dotakla svojih misli. Pa, bit’ će ovo priča o emocijama, strahovima, idejama, brigama, Moji up’s & down’s u blaženom sranju.

Za mene je trudnoća bila prava pustolovina. Kako je došla neočekivano, trebalo mi je vremena da se usadi kao stvarna situacija.”To je to, nema nazad. Bit’ ću mama.

Instantna sreća bi prošla cijelim mojim bićem. Nekad sam se sama morala podsjetit na to, a nekad je kao munja ta misao samo uletila u košmar moje glave. Dok bi prala suđe, vozila auto ili se tek probudila. 

Povezanost s bebom sam osjetila tek pri prvim udarcima. Rasplesala bi se u trbuhu na Marley-evu “Three little birds”. Jooj, kako volim to biće! Nisam puno guglala negativne strane trudnoće. Srećom su me zaobišle. Nisam ni htjela gledat porode. Gle, svjesna sam da će bolit’ k’o sam vrag. Zašto si onda stvarat stresove prije nego za to dođe vrijeme. Ionak’ je svaki porod drukčiji. Stvarno nisam paničarila, nije me bilo nešto strah. Sve do ulaska u box.

Trudila sam se cijelu trudnoću brijat na pozitivu. Uvijek sam imala na umu da beba osjeti moje emocije i da ju ne smijem stresirat već sad (bit će za to vremena u pubertetu). Jedino što sam pratila na internetu je razvoj bebe po mjesecima. To mi je bilo zanimljivo, a na neki način me i upoznavalo sa malim bićem u meni.

Vele ljudi: “Pričaj s bebom dok je u trbuhu, to vas povezuje.” Heh, pa pričam ionak sama sa sobom, pa ćemo sad u troje. Uh, troje. Moram priznat da sam imala jedan strah. Bojala sam se blizanačke trudnoće.

Stvarno se divim majkama twinsa! Točnije, od kad sam rodila drukčije gledam na sve žene. Ne zbog samog čina poroda, tu stvarno je respekt neminovan, nego zbog svega onog što slijedi nakon. Znaju one. Svaka ima svoje probleme s kojima se nosi lavovski. Blizančeka sam se bojala iz jednog glupog razloga: ako oboje plaču, kako ću odabrat’ kojeg prvo utješit’?? 

Čuj ti to! Razmišljanje jedne trudnice. Al’ tak je kad ti je prvi put. Ne znaš kaj očekivat’. Niti od trudnoće, niti poroda, a kamoli roditeljstva. Promjenit pelenu par puta, dat cicu, okupat, uspavat, kaj tu ima bit teško, naporno ili zahtjevno? E pa sad bi o svakoj toj stavki mogla napisat kolumnu za sebe. I budem.


Jedna stvar koja me potajno mučila je nadolazak mlijeka. Ono ćemu se druge žene raduju i željno iščekuju, mene je plašilo. Kaj ak mi cice narastu?! Smješno, a? Meni nije bilo. Moja, inače “od majke rođena” petica počela je bujat.

Kako inače muku mučim s kupovinom grudnjaka, nećete vjerovat’, niti za trudnice nema puno većeg/ljepšeg izbora. Prebacila sam se na grudnjak za dojenje. Glamurozno u pm, al je komfor postao bitniji. (jebote starim! ) Mojom srećom, narasle su samo za broj. Čvrste ko kamen, pune, okrugle. (Eee neće ti još dugo!)

Jedno od iznenađenja trudnoće bili su i mokri krugovi na majci baš na jednom rođendanu. Da, mlijeko krene ranije! Šok i nevjerica. Mužić je morao degustirat’. (Hej, pa zdravo je!)

Neki znanstvenici majčino mlijeko nazivaju tekućim zlatom. Zato su valjda i bile tol’ko teške za nosit. Kičma koja sad podnosi i dodatak (trbuh), lagano je pucala pod pritiskom. Doslovce sam hodala s trudničkim jastukom zavezanim oko struka. Vidjeh nedavno na crtiću nilskog konja sa pojasom za spašavanje. Divno da sam nekog inspirirala!

Nekako sam naivno lepršala kroz trudnoću. Bitno je bilo da je s bebom sve ok. Znala sam cijelo vrijeme da je malo manja al da je to sve u granicama.
Dapače, nije da maštam o rađanju malog diva!

Ima jedna cura koje sam se sjetila kad mi je prolazilo kroz glavu: “hoću ja to moć’?” Sigurno i vi poznate takvu: niska, sitne građe, mršava, prozirna kaj bi rekli, a rodila je. E takve jedne sam se ja uvijek sjetila i pomislila: “Ak je ona mogla onda bome mogu i ja! Pa ja imam bokove za rađanje jebote!” (Ne znam kakvi su to bokovi al’ puno starijih žena mi je to reklo.)

Jedna stvar koja me totalno iznenadila je zadnjih mjesec dana trudnoće. Nisam očekivala to da će mi najveći izazov bit’ obuć’ cipele, nać’ pozu za spavanje i uopće spojit’ sat vremena sna bez odlazaka na wc. Također me iznenadila bol koju je prouzrokovalo pomicanje kostiju zdjelice. Pritisak koji je beba vršila sve više ju je spuštao prema izlazu. Nekad sam imala osjećaj da će mi ispast van ako čučnem! Sad mi je to logično, al tad mi nije ni u peti bilo da se tijelo zadnjih mjesec dana već priprema za porod.

Tijelo da, a um? Cijeli taj period mi je u magli. Znala sam kaj me očekuje, a nisam imala pojma. Na trenutke sam bila spremna, na trenutke sam bila izgubljena. Jer čekaj, to je živo biće, od prvog udaha potpuno ovisno o meni. Težinu te rečenice nisam mogla pojmit’ tada. Ne može nitko. Kao sa svakom situacijom u životu, moraš doživjet’ da bi znao.

Zapravo, cijelu trudnoću bi’ mogla usporedit’ s odlaskom na najvišu skakaonicu na bazenu. Dođeš sva ponosna, zakoračiš na prvu stepenicu. Kreneš puna elana, nabrijana, i misliš si: “opa, ide to meni!” I bome ide, korak je još uvijek lagan, malo ti je muka al šta’š sad, nazad ne možeš, kad si se već odlučila skočit. Kako se penješ sve više, postaje teže, napornije, i samo čekaš taj trenutak da skočiš više. Kada si zakoračila na dasku, kreću sporiji, teži koraci. Sad si već misliš: “Šta je meni ovo trebalo??” Približavaš se rubu daske, znaš da je došao TAJ trenutak! Naviruješ se preko ruba, do tad misleći kako si hrabra, kada ono – odsjeku ti se noge. Svakom tvojom kretnjom oslonac pod nogama je klimaviji. Nemaš muda skočit. I onda te odjednom nečija tuđa ruke gurne preko ruba…

Izvorni tekst pročitajte ovdje.

Mama Iz Hooda

Please follow and like me:
Šećer na kraju

Šećer na kraju

Dočekala ja taj godišnji. Spakirali se i zapičili k mojima.

Dane smo provodili na plažama (čitaj: u hladovini birceva), večeri u kartanju s frendovima, večerama, šetnjama, laganini – odmarajući. Nisam u potpunosti mogla uživati zbog još sveprisutnih mučnina, al’ bome nisam ni znala da mi je to zadnje ljeto da se mogu leć’ i sunčat.

Heh, koja sitnica a takav privilegij. Nisam neki tip od izležavanja na suncu, al’ kad tisućuosamstoprvi put vadiš bebi kamenje iz ruku, bome sa sjetom gledaš ove žene kaj se namažu pekmezom, stave slušalice ili čitaju knjigu.

Ljubomorno sam gledala trudnice koje su me odjednom svuda okruživale kako ponosno šetkaju svoje trbuščiće, dok je kod mene to više ličilo k’o da moram eventualno prdnut’. 

Veselila sam se povratku s mora jer je to značilo da ćemo saznati spol male bebice koja već sad tol’ko zafrkava. Znala sam u sebi da je curica. Ma garant!

Doktorica nije uspjela ništa vidjet’ jer bebica ne želi pomaknuti nogice. Jesam ja rekla, to zajebano, mora da je žensko!  Tu negdje smo i o imenima počeli razmišljat’, muška nismo ni uzimali previše u obzir. Svi su mi govorili da će biti dečko, a ja sam im odlučila pokloniti mini verziju sebe. I muža naravno, al nekak’ mi se čini da je pobrala moj temperament, pa… sretno nam svima!

Jesen je prošla u planiranju vjenčanja. Stavivši bebicu na kratko u drugi plan (nije nam se htjela pokazat pa ju sad malo ignoriramo).

Nismo mogli bolje odlučiti nego oženiti se tokom drugog tromjesečja. Mučnine su (NAPOKON!!) jenjavale, što znači da sam dobila apetit i počela papati, podosta papati.

Moja radna karijera završava slomljenim nožnim prstom i langetom na nozi. Netko gore mi ukazuje da trebam malo usporiti. A bome, bit’ trudnica na štakama, nije nimalo lagan zadatak.

Na noge sam stala negdje mjesec dana prije svadbe, taman za završne pripreme. Bila sam tol’ka flegma, totalno nezahtjevna, sama sebi se ne mogu načudit’. I stvarno sam zadovoljna ishodom. U 29. tjednu trudnoće plesala sam cijelu noć, dok me “Čerge” nisu slomile.

Okupirana vjenčanjem nisam ni primjetila kako mi se šuljaju novi trudnički blagoslovi: grčevi u nogama (riješeno s magnezijem), nesanica (šogorica pati od iste pa sam imala društvo), i sve veći pritisak na mjehur. Mislim da sam išla na wc u prosjeku svakih pola sata (ne pretjerujem).

Maštala sam kak’ ću sad kad napokon imam trbuščić naslikavat se u haljinicama sa nježno položenom rukom na trbuhu. Ma kakvi!

 Grudnjak nisam mogla podnijet, žgaravica je postala svakodnevni gost, sva odjeća me tiskala i smetala na koži koja je počela pogotovo na predjelu sad (NAPOKON) vidljivog trbuha jako svrbjeti.

Trackala sam se bademovim uljem protiv strija, dal’ je do njega il ne, izvukla sam se bez crtice. Jebiga, one stare se nisu obrisale. Ulaskom u treće, finalno tromjesečje saznala sam da imam trudnički dijabetes, ono, naravno da je bio točno na granici, baksuzeee!

Ja vam, ako ste se ikada pitali kak je onom jadničku na upisu za fax koji se nađe prvi ispod crte, mogu dat’ info iz prve ruke. Volim život na rubu, šta’š.

Naravno da se šećerko pojavio taaaman pred božićne praznike kad sam se spremala, za razliku od skoro svakodnevnih kolača, ispeći bar 5,6 vrsta. Dobila sam dijetu i opremu za vađenje krvi. “…nakon tjedan dana dijete, iza svakog obroka napunit bočicu…

“MOLIM?!” Ne pratim doktoricu dalje. “Dijeta ste rekli?” Čitam dozvoljene namirnice i nije mi dobro. Pola ih ne volim inače, pola od kad sam trudna, na velik’ dio sam alergična. “Pet obroka? Pa kak? “

‘Ajde ok, primirila sam se, to je sve za moju bebu, izdurat’ ću.
Kopkalo me samo još jedno pitanje. “Hajde Nina, pitaj, čega se bojiš?” bodrila me mala vila s lijevog ramena. “Bojim se, možda Božić izgubi svu svoju čar.“, šapućem joj.

Doktorice?” Napokon sam se odvažila. “Jel smijem bar za Božić malo francuske salate?” Nasmijala se. “U tvom slučaju, neće biti posljedica od malo te salate.“, rekla je i dan je opet bio lijep, ptičice su cvrkutale i ostali stihovi.

Novu godinu smo dočekali kod kuće sa kumovima. U principu sam se sve više držala “udobnosti” doma i blaženog trudničkog jastuka (the otkriće!). Znali su me namamit’ i u šetnju gradom, al uglavnom su to platili kobasom.

 E, kad smo kod kobasica, šta je s libidom u trudnoći?! Pred kraj, ajde priznat’ ću, osjetila sam da me pucaju hormoni. I to po enormnoj želji.Pogledaj se, trbuh do zuba, kosti te bole, mišići se grče, ne možeš se ni zdepilirat a da ne napraviš 26 poza joge i još ti nije dosta?

Ma kakvi! Kaj je najsmješnije, bližio se termin poroda, pa su nam već i starci predlagali sex kao pomoć da beba prije krene van. Divni nedjeljni ručkovi (sarkazam Sheldone).

Termin je za tjedan dana. Još ne znamo jel curica ili dečko. Još ne znamo kaj nas zapravo čeka. Danas umiremo od smijeha kad se sjetimo naivnih nas tada i naših ideja kakvo je roditeljstvo zapravo. Stigli smo do kraja. Jesam spremna??

Izvorni tekst pročitajte ovdje.

Mama Iz Hooda

Please follow and like me:
Rigolleto i ostale trudničke arije

Rigoletto i ostale trudničke arije

Tweet

Da sam trudna saznali smo 02.06.2016. Kad sam tu činjenicu u potpunosti prihvatila? Kad je beba već imala 5, 6 mjeseci.

Svojim pričama obraćam se mladim mamama, koje se odjedanput nađu u vrtlogu svega novog, nepoznatog i neočekivanog. Znam da bi meni puno značilo da sam čula od nekog onak’, realnu priču. Sa hemićima i srčekima.

Želim podsjetit’ mame veće odrasle djece, na sad za njih “slatke muke”, zbog kojih su nekada čupale kosu, urlale u jastuk (jer beba NAPOKON spava) ili plakale pod tušem. Ja sam zadnji tip.

Također se obraćam i svima onima koji će tek postati roditelji, ako vam uspijem olakšati, barem u onim situacijama koje sam ja prošla, mislim da ne
pišem uzalud.

Bilo bi dobro i da pročitaju svi oni koji okrenu glavu i ne žele dić svoje lijeno dupe u tramvaju kad uđe trudnica, ili mama s malim djetetom.

Da me nebi razapeli, moram naglasit’ da je svaka trudnoća individualna, svako dijete drugačije, a ovo je MOJA priča.

PRVO TROMJESEČJE

Trudnoća je bila gotovo pa školska, ali uvijek su tu neki mali daveži koji ti zagorčavaju život. I taman kad prođu jedne tegobe i misliš si: “Huh, sad ću predahnut“, pojave se nove, gore. Jer uvijek je najgore baš ono kaj te muči trenutno. Isti obrazac ponašanja primjećujem u odgoju djeteta po razvojnim fazama. “Ova faza je najgora do sad!” Koliko puta sam imala priliku to čuti a i izreći. Uvijek je SADA najteže.

Ja sam radoholičar. Kad sam na poslu, dajem 300% sebe (doma je druga priča) i nisam željela otvarat’ komplikacije jer je s trudnoćom bilo sve OK. Uvijek mi je netko od super gostiju priskočio u pomoć kad je trebalo dići nešto teško, drugu pomoć nisam trebala. Jer ja SVE mogu. Guska! Žene, dajte bar kad ste trudne i već svi trepere oko vas, iskoristite tu priliku.

Počeli su tako i prvi simptomi. Zgadile su mi se kava i cigareta. Super! Odlično! Al kaj da radim ujutro onda? Sad sam izgubljena. Čaj. Fuj. Ne valja. Kakao. Mmm… ne. Juhica u šalici. E to!
Našla sam nešto što mogu pit/jest ujutro kad dođem na posao!

 Uglavnom je to bilo jedino kaj sam jela prvih mjesec dana. I slance, dok nisam našla vlas kose u njima. Pas mater! Pila sam folnu kiselinu, razne vrste vitamina, i nadala se da svojom NEishranom ne štetim bebici.

Al stvarno si nisam mogla pomoć’. Baš sam kumi neki dan objašnjavala kako postoje različite vrste mučnina: ona kad se napiješ, kad pojedeš nekaj pokvareno i ona kad si trudna. Ta je majke mi najgora. 

Ove prve dvije riješiš tak da se izbljuješ, popiješ peptoran i drugi dan si dobar. Ova treća… Što više povraćaš, više ti se povraća, a nemaš više kaj povraćat pa grcaš i gutiš se skvrčena kraj wc-a. Moje mučnine su trajale 5 mjeseci. Svaki dan, kroz cijeli dan. Divotica!

Dok bi krenula na posao već sam za dobro jutro poklonila wc školjki 2-3 zagrljaja, al’ to je bar trebalo značit’ mir do posla. Tak bi bar bilo u nečijem tuđem životu. Srpanj, vruće za popizditi, ulazim u tramvaj, trbuha ni na vidiku pa stojim ko i svi. Cuclam si bočicu vode i razmišljam kaj ću se najlakše natjerat pojest’ danas. Stajemo na stanici i kraj mene prođe lik, opro se valjda zadnji put dok sam ja u trbuhu bila! Kiseliš žešći! 

Trudnice (k’o i Spiderman) imaju izoštrena čula mirisa (valjda tu moć dobiješ kad te nešto upikne, bilo što). To je tak zasmrdilo, stari moj, da sam osjetila kak’ mi lice poprima 50 nijansi zelene. Mahnito sam izletjela iz tramvaja i uspjela izdržat’ do prvog šahta. Jebiga, bljucnula sam nasred Kvatrića. Lovim zrak i novi tramvaj.

Pred ulaznim vratima lokala već me dočekuje dostavljač s robom. Brzinski otključavam ulazna vrata i opet mjenjam boju. Zapuhuje me sinoćnji ustajali topli zrak prožet mirisom hmelja, kikirikija i dima. Uff! “Sorry”, uspijevam s rukom na ustima promrmljat i trčim na wc.

Do kraja smjene povratila bih još na svaki guc vode, dizao mi se želudac pri točenju pive, a sve više i na komentare kak’ je trudnoća blaženo stanje.

Nakon nekog vremena uz mučninu pojavio se i konstantni metalan okus u ustima. Uzmite malo folije u usta i cuclajte. Not fun, a? Znao mi je na kratko pomoć’ đumbir, al’ mi se zgadio.

Općenito tijekom trudnoće nisam imala samo jednu namirnicu koju sam tamanila. Bilo je tu svega: sok od jabuke, đus, ledena kava (kompromis) i sok od bazge su tekli u potocima. Gumeni bomboni za izdržljiv okus u ustima. Od hrane, kolači! Zgadili su mi se pašteta, jaja i panirani riblji štapići, kolači ne.

Javlja se i novi simptom – pospanost. Doslovce nisam smjela sjest’, odmorit’. Spavala sam u tom periodu još normalno, al bez obzira, svakih par sati bi mi se oči počele same sklapat’. Nisam jedanput ulovila sebe da čitam novine i u drugom trenutku se trzam iz pol minutnog sna. Također u to vrijeme krenule su i promjene raspoloženja. Ja ih UOPĆE nisam primjećivala, štoviše bila sam sigurna kak’ mene hormoni ne pucaju. Sumnjam da bi se moj mužić složio samnom.

Bila sam u procesu selidbe što svojih stvari, što hrpe svega za bebu što sam naslijedila (o tome ću detaljnije kada dođe red). Počeli smo lagano razgovarat’ i o vjenčanju. Nije mi bilo ni do svadbe ni
do fešte, samo sam čekala godišnji i to blaaaženo drugo tromjesečje kad nema NIKAKVIH tegoba. How yes no, ilitiga kak da ne. 

Izvorni tekst pročitajte ovdje.

Mama Iz Hooda

Please follow and like me:
A u k! Bit ću mama!

A u k! Bit ću mama!

AKak’ smo već u godinama kad bi “kao” trebali bit’ ozbiljniji, razgovarali smo i o djeci. Oboje smo imali želju ali nam nije bila žurba. Imamo vremena.

Vraćam se ja od ginića s redovne kontrole. Spominjala je nekakve ciste, težu mogućnost zaćeća, ali hormonalnim tabletama (koje su ujedno kontracepcijske) će se to izbalansirat i kad odlučim imat’ djecu, nakon te terapije, šanse su mi najveće. Super, kontam si, dve muhe jednim udarcem. Mislim da sam od udarca TE večeri ostala trudna.

Naravno da tablete nisam podigla isti dan jer, ne da mi se van iz auta. Točka. Naravno da ih nisam podigla još neko vrijeme jer, što možeš danas, ostavi za sutra pa zaboravi.

Prošao tak koji tjedan, bole jajnici. Ok, trebam dobit’. Ne zamaram se uopće. Peti dan od izostanka gđe. M, kupujem na putu do posla test za trudnoću, rekoh, da otklonimo tu mogućnost.

K’o svaki pravi hipohondar, našla sam si nekoliko simptoma na netu i već se spremala na pregled štitnjače.

Radila sam u jednoj novoj craft pivnici, išla na tečaj za krupje-a i učila za državnu maturu. Ošinulo me s 27 da bi’ završila fax. Kad je bilo vrijeme za to sam bila… haharica, tu ću stat.

Mužić je radio blizu mene pa smo se dogovorili da će banut’ za vrijeme gableca. Ajd, pričekat’ ću ga. Da pojasnim, mužić nije u nikakvom sladunjavom kontekstu. Imena nisam vična koristit,  nadimak čuvam za sebe.

Stiže, napokon. Samo da to obavim i mogu u miru pit kavu. Kad je neka napeta situacija, njemu valjda metabolizam proradi brže. Nećemo se lagat’, prikenjalo mu se.
Velim mu: “Ajde, briši, al nemoj dugo! Treba rezultat očitat’ u roku 10min”.

Sama u lokalu. Test stoji sa strane, neću ga ni pogledat’. Čekam. I cupkam. Čekam. Kaj ak jesam? – prođe mi kroz glavu. Maaa niiisam. Šaljem poruku: ” Buš još dugo?” Prilazi mi i odma’ mu guram test u ruke.

Eeee da. Trudna si.” Kaže on k’o doktor koji daje dijagnozu lagane viroze. Mislim da ni sam još nije procesuirao svoje riječi.  A nisam ni ja. Šupile su me. Doslovce k’o šamar koji te prvo ostavi bez daha, pa ti herc počne tuć’ k’o blesav. On stoji na pol metra od mene s blesavim izrazom na licu. Upitnici nam iznad glava oboje. “Dobro, daj me zagrli!” Rekla sam u jednom trenu. Nije mu za zamjerit. Bili smo stvarno u šoku.

Zvoni mu telefon, mora nešto obavit’ pa će se vratit’. NEEE!! NEMOJ ME OSTAVLJAT’ SAMU SAD!! Obećaje da će požurit’.

Ostajem sama. A opet, nisam sama. Nikad više neću bit’ sama. Bit’ ću mama. Hahaha, ne’ko se gadno zajebava. Ma nisu ni ti testovi 100% pouzdani.

Skuhala sam si kavu, sjela na sunce i pokušavala ulovit zrak. Malo vjerujem, malo ne vjerujem da se to meni događa. Dijete je željeno, al nisam ga očekivala sad. Baaaaš sad.

Fax ide na čekanje, od casina odustajem (samo noćna smjena se radi), ok, na poslu se mogu zadržat’ još neko vrijeme. Jel im smijem uopće reć’? Oće mi dat pedalu? Koja prava uopće ja sad imam? Sad bi bio red da zajedno živimo, jel? Selim se u Dubravu?

Prolazila su mi kroz glavu sva pitanja tehničke prirode. Možda sam namjerno htjela skrenut’ misli s činjenice da u meni raste novi život. Na to me bilo strah uopće pomislit.

Inače bi u ovakvoj situaciji već bila na liniji s mamom, no nisam joj htjela tako nešto obznaniti preko telefona. Htjela sam zapamtit’ njenu reakciju i izraz lica. Kog’ ću onda neg’ frendicu koja ima dvoje klinaca. (Fata je Fata, al dvaput je dvaput!)

Imala sam milion pitanja. Bila sam nervozna i napeta al ona me malo uspjela smiriti. Prvi put tog dana sam dopustila osjećajima da prevladaju. Osjetila sam snažan val sreće, osmijeh se razvukao na licu a suze radosnice nisam mogla ni htjela kontrolirat’.

Stara, bit ću mama!

Kompilacija osjećaja se ispreplitala u mojoj zbunjenoj glavi. Strah, sreća, panika, ljubav, strah. Moram prestat pušit’! Jao, uopće se ne hranim zdravo, uništit’ ću to mikroskopsko dijete! Ulovila sam se kako si mazim trbuh. Mrva moja. Mužić se vratio i sjeli smo vodit’ ozbiljan razgovor. Postavljali smo si pitanja na koja nismo znali odgovore al sam znala da smo skupa u tome i da
ćemo se nekak već, usput, snać’.

Koji je sljedeći korak? Nemam pojma. Bacili smo se na Google. Aha, zovi ginekologicu i dogovori pregled. Onak, kaj mi to Google treba reć? Ne radi mi grašak u glavi trenutno (eh da sam znala da će mi tak bit još duugo nakon poroda).

Nazvala sam full uzbuđena, očekivajući pregled u najmanju ruku – danas! Dočekao me hladan tuš. Dva tjedna moram čekat na pregled? Kak’ da šutim dva tjedna? Znate vi kaj sve može s mojom bebom bit’ u ta dva tjedna?

Kak’ da šutim dva tjedna???!!!

Kasnije sam tek čitala da je još u mom stadiju rano za pregled, al nikad prije nisam bila trudna, izvinite.

Kak’ će to izgledat? Hoću imat’ mučnine? ‘Oće mi oticat’ noge? Joooj, sad ću se sigurno zdebljat’ ko prasica! To su bile neke od mojih misli vezane uz samu trudnoću. To su bile najveće moguće meni poznate komplikacije koje me mogu čekat’. Hahaha, koji naivac. Isto toliko, ako ne i manje, sam znala o porodu. Blaaagoo onima koji žive u ne znanju.

Došao je i dan pregleda. Nikakve simptome i dalje nemam. Koliko god se trudila, cigareta mi se ne gadi. Kava još manje (dragi dušebrižnici, zgadilo mi se u sljedećih tjedan dana). Nisam znala kaj očekivat’ na tom pregledu. Nisam se uopće osjećala trudnom. Bila sam spremna i na loše vijesti, kategorički sam se odbijala emotivno povezat s tom pikulicom u sebi, jer, nikad ne znaš. Čekala sam potvrdu doktora. I dobila ju.

Čestitam, bit ćete mama! Na ultrazvuku se jasno vide otkucaji srca. Prošao me val vrućine i svi oni dobro poznati osjećaji od prije 2 tjedna. Strah, sreća, ponos, panika, radost, strah, histerija!

A u k! Bit ću mama!

Izvorni tekst pročitajte ovdje.

Mama Iz Hooda

Please follow and like me: