Supermame provaljene ste

SUPERMAME, PROVALJENE STE!

Muku sam mučila dobrih godinu dana da kolko-tolko ulovim nekakav ritam sa svojim djetetom i kućanskim poslovima.
Spava jednom dnevno po sat vremena, sat i pol ako imam sreće. Nekad joj u međuvremenu zafali malo cica pa se legnem kraj nje. 
Vele ljudi, spavaj kad i beba spava. HA-HA-HA!

A kad da kuham, spremam, čistim??
Ona kad se zbudi očekuje ručak. 
Ok, narezuckam, stavim kuhat, nema problema. Krenem nama radit ručak. Evo, budi se nakon 20tak min.
Brzo peri ruke, trči njoj s cicom koja već viri iz majce i lezi. Dok si gospodična gušta, ja razmišljam o njenom ručku. Jel mi već ishlapila sva voda? Hmm…ne smrdi još ništa. Valjda je sve ok. NIJE! 

Napokon se izvlačim iz poluge koju mi je složila vrteći se ko helić oko i preko mene. Druge bebe cicaju onak lijepo, mirno, divota za gledat. Mhm…
Ovo moje čudo više ne dojim u javnosti. Moram se u leć u njoj prihvatljiv položaj, sklonit naočale jer mimozi izuzetno smetaju u trenutcima gozbe, maknut ruke što dalje od nje (nedo Bog fizičkog kontakta s njenom cicom, uf). 
A vratolomije koje tad krenu mogle bi komotno kao novu atrakciju u cirkusu predložit. Plus kaj zna gricnut. Nekad ko upozorenje, ako zaboravim ruke ostavit u drugoj prostoriji, a nekad iz ljubavi (tješim se).

Istrčavam iz sobe u kuhinju ali 5 minuta prekasno.
Rezuckaj ponovo, simultano radi nama ručak. Čujem prasicu na babyphone-u.
Perem ruke, ajmo nazad u sobu. Divlja, skače, cereka se. 
Gotov spavanac.
Brzinsko mjenjanje pelene i odlučno se bacam na završavanje ručka. Evo je među mojim nogama, urla njam njam!

Opcije: dat zagoreno/dat sirovo.
Gulim jabuku da ju nekak ušutkam jer ne mogu razmišljat dok cvili i cendra. Nisam niš ni jela još danas, vaga svakim danom lagano ide u minus. 
Puna šalica kave od jutros hladno me gleda.
Veš u vešmašini čeka na red za sušilicu koja je također puna.
Dijete skuplja mrvice od kruha po podu, ajde, bar će izdržat do ručka.

Pojavljuju se zrake sunca kroz prozor. Ajme! Kakvi su mi prozori! 
Ajme kakve su mi obrve! A i kosu bi mogla oprat. Kad smo kod pranja, i kupaonici bi dobro došlo osvježenje, a i sudoper mi se lagano puni.
Treba s djetetom i malo van.

KAK!? KAD?!

Razina nezadovoljstva u meni sve više raste. Postajem živčana i čangrizava.
Izderem se na dijete jer je pojela pol spužvice za suđe koju sam joj JA dala. 

Ne želim bit ovakva majka. 
Niti ovakva verzija sebe. 

Moram nešto poduzet. 
Svemogući internet. 
Odlazim po savjet u jednu grupu koju čine većinom mame. To su iskusne žene, imaju i po petero klinaca neke, otkrit će mi svoju tajnu uspjeha. Hm,da..
Kakav sam savjet tamo dobila??

SVE JE STVAR ORGANIZACIJE kažu supermame sa ciničnim smajlićem na kraju.
Zamišljam ih kak se smijulje dok srću svoju vruću kavu.
Pa dobro, pokušavam se ja organizirat već godinu dana. 
Jesam toliko nesposobna?!
Nabijaju mi neke loše osjećaje, gasim internet. 

Baka servis nam je povremeno dostupan i koristimo to čuvanje uglavnom za obavljanje mjesečnog shoppinga namirnica (makar i ona zna ić s nama), za odlaske kod zubara, u banku i slično. Usput popijemo i brzinsku kavicu pa nam je to kao dejt.
Nekad iskoristim to vrijeme za generalku stana, no s malim djetetom u kući možete to komotno za 2 dana ponovit. Ali ja želim sama stić i pospremit i hendlat dijete.

“Kak druge mame stignu?” 
Čujem često sa strane i zbediram se još više. 
Nikad se nisam smatrala ženom koja je rođena da bude majka, kojoj je to “glavna svrha” u životu i podredit će sve toj ulozi.
Panika me ulovila već kod plusa na testu. I kaktus sam uništila, kak ću se o djetetu brinut?!
Al evo, da se pohvalim, 13mj., živa i zdrava (aplauz za roditelje).

Gruntam si ja o toj organizaciji.
Možda nisam rođena s majčinskim instinktom, al u organiziranju sam dobra.

Nakon pokusna dva tjedna, znate kaj ću vam reć??
Lažu!! Sve vas lažu! Ili nemaju turbo zahtjevnu djecu kao što je moj primjerak.
“Organizatorice” se hvale čistim i urednim domovima, speglanom, urednom djecom koja nemaju tragove doručka u kosi uz minimalno truda.

Ja se jesam uspjela organizirat ali uz tri pomagača. Prvi se zove “smijeh”, drugi “na rate”, treći “kompromis”.

Prva stvar koju sam odlučila je ne živcirat se. Ok oko bitnijih životnih situacija, ali oko djeteta i njegovih nestašluka više NE. Oko svojeg ne stizanja izvršavanja obaveza više NE.
Kad mi dođe takva situacija, opalim se smijat. Ozbiljno!!
Kažu da je smijeh lijek za sve. I ima smisla.

U početku sam se smijala sama sebi jer se na silu smijem ail već nakon tjedan dana sam usvojila to kao obrazac ponašanja. Prolila sam tek skuhanu kavu. Hahaha. Mala još zamusana od doručka je ekspresno otrčala do balkonskih vrata dat im pusu. Hahaha.
Dočepala se boce maslinovog ulja. Hahaha. Rasipala je kekse po podu i još ih rukama raštrkala po svud. Hahaha!

Možda ovo i nije dobar recept za svakog, tanka je linija između stalnog cerekanja i silaska s uma.
I da, ma koliko se trudila, u PMS-u ne funkcionira. Grizem i dalje.
Tak da ako me sretnete samu s djetetom u šetnji, s osmijehom oko glave, možda radije da pređete na drugu stranu.

Druga stvar, čišćenje na rate. Zaboravite bilo kakvo obavljanje posla u komadu. To me dosta frustriralo dok nisam shvatila da ću se ili prilagodit ili popizdit.
Oprat ću par tanjura i čaša (nemam perilicu, to je PRVA sljedeća investicija), onda ću malo stavljat medeke u torbu i vadit ih van (20x), pa ću malo češljat bebe.

Zaigrala se sama a ja se vraćam suđu do sljedećeg cendranja i penjanja po mojim nogama. Ostavljam suđe, idemo se loptati. Lopta brzo dosadi, idemo čitat knjigu. Knjiga je zanimljivija za glodat, ajmo slagat kocke. Otvara se prilika za zgibat i pomest kuhinju na brzaka.
Evo i nje. Podmićujem ju keksom (grozna sam, al druga opcija je bila pometene mrvice na jednoj hrpi). 

Sjela se u fotelju i gleda crtić. Dovršavam suđe. Zajedno idemo prebacit veš u sušilicu pa pojest ručak. Spremanje za šetance. Kad se vratimo imamo slaganje veša i kuhanje ručka/večere za tatu koji dođe s posla predvečer. Nećemo se lagat, ne stignem svaki dan tak, a ni neda mi se nekad, ali stignem puno više nego prije. 

Savjet plus: ne pospremam igračke. Uzaludan posao koji sam radila po 5 puta dnevno da bi se za 3 minute sve vratilo u prvobitno stanje. Sad, u koji dio stana dođe ima se s čim poigrat.

Treća stvar. Kompromis.
Kompromis sa stanom i neredom. 
Opralo me predmenstrualno ludilo. Ono kad nije dovoljno usisat, oprat podove i obrisat prašinu nego se primite raskrčavanja špajze, reorganizacije ormara ili čišćenja kupaonskih fuga četkicom za zube.

Ja sam se ulovila kuhinjskih ormarića. Sve sa polica dolje, brisuckanje svake teglice, zdjelice.
Popela sam se na stolac a moje milo dijete si je donijelo igračke u kuhinju i igra se oko mene. Diiivno! Sve ću stić! 

Zanesena sortiranjem žitarica, primjećujem da mi je ćerce sumnjivo tiho. Spuštam pogled a nje nema. 
Ah, tu je! Samo ju nisam skužila na prvu jer je porazbacala SVE kuhinjske krpe iz ladice i “oblači” ih na sebe. 

Stara ja bi ponorila, sišla dolje, počela mahnito pospremat. Al ne, nova ja neće. Samo sam se nasmijala (hahaha) i nastavila sa svojim poslom. Krpe s dna ladice rijetko dođu na red za upotrebu, dobro će im doć da ih pofriškam, a ionak će to učinit mašina umjesto mene.
Kaj je okrenut jednu turu veša kad u zamjenu dobijete blistavu kuhinju? 

Tako sam otkrila kompromis poslova. Dok pospremam naš ormar, mala napada svoj. Vadi, baca, raznosi odjeću po stanu. Neka, taman ću napravit reviziju njene obleke koju je prerasla. Gurnula je ruku u punu pelenu i podragala me po kosi. 
Super, sad ju moram oprat, olakšala mi je nedoumicu.
Nije magičan trik, jer skoro svako obavljanje nekakvog posla daje neki novi. Al nešto se radi. Nešto se stiže napokon!! I sretnija sam. A sretna mama = sretna beba, kaj ne?

I dalje ima dana(poput jučer) di samo bacim oko na hrpu suđa i odlučim otić u duuugu šetnju. Jer nismo mi žene samo za prat, kuhat i čistit. I ne treba nam se svaki dan samo oko toga vrtit.

Evo, zverka spava u kolicima a ja pijem “coffe to go” u parku na suncu i uopće ne razmišljam o suđu. Jer ne razmišlja ni ono o meni.

I smijem se!

Pa ti priđi 😉

Mama Iz Hooda

Please follow and like me: